08/06/2026
Odakle dolaze naše bolesti?
Od života protiv sebe.
Od deteta koje je htelo da bude živo,
a učiliga da bude poslušno.
Od suza koje nisu smele da se vide.
Od besa koji nije smeo da progovori.
Od nežnosti koje smo se stideli.
Od strasti koju smo sakrivali.
Od svega što je u nama bilo prirodno,
a proglašeno pogrešnim.
Od večitog prilagođavanja.
Od života na prstima.
Od pristojnosti bez radosti.
Od dobrote bez života.
Od sveta koji više nagrađuje pokornost
nego živost.
Od rada bez smisla.
Od uspeha bez ispunjenja.
Od dubina koje smo progutali.
Od poniženja koja smo opravdavali.
Od tuge koju smo nazivali slabošću.
Od potrebe da budemo jaki
onda kada smo bili slomljeni.
Od straha da razočaramo.
Od straha da ostanemo sami.
Od straha da budemo slobodni.
I telo sve to pamti.
Pamti svaki progutani krik.
Svaku neizrečenu istinu.
Svako odustajanje od sebe.
Pamti ih u ramenima.
U grudima.
U stomaku.
U dahu.
Pretvara ih u grč.
U umor.
U prazninu.
U osećaj da nešto u nama polako nestaje.
A ispod tog oklopa
ne umire prvo telo.
Prvo se umori život.
Zato bolest često nije neprijatelj,
nego poslednje pismo koje se šalje čoveku
Poslednja pobuna života
protiv svega što ga je gušilo.
Poslednji pokušaj organizma
da kaže:
Ovako više ne mogu.
Zdravlje ne počinje u lekovima,
Počinje u istini.
U dahu koji više nije stegnut.
U hrabrosti da se oseća, voli, raduje...
Suprotnost bolesti nije zdravlje.
Suprotnost bolesti je život.
Pun.
Slobodan.
Nesputan.
Onaj koji više nema potrebu
da se izvinjava zbog svog postojanja.
Onaj koji ne pristaje
da živi protiv sebe.
Onaj koji se konačno vratio sebi.
Živ.
Stefan Simic
