09/11/2025
Bili su identični. Identčni u svemu: izgledu, glasu, pokretima. Ali se nisu poznavali.
Rođeni 1961. godine, ova tri jednojajčana brata blizanca bila su razdvojena pri rođenju i poverena trima različitim porodicama, a da niko, ni deca ni usvojitelji, nisu znali za međusobno postojanje. Odrasli su u potpuno različitim sredinama: jedan u radničkoj porodici, jedan u građanskoj, a jedan u imućnoj.
Slučaj, ili možda sudbina, učinio je da se sretnu kao tinejdžeri. Kada su se upoznali, svet je ostao bez reči. Imali su iste izraze lica, iste pokrete, iste ukuse. Pušili su istu marku cigareta. Bavili se rvanjem u školi. Voleli istu hranu. Delovali su kao tri identične kopije jednog istog života, proživljenog na tri različita mesta.
Ali iza tog izvanrednog susreta krila se uznemirujuća istina.
Nisu bili razdvojeni greškom.
Bili su deo tajnog naučnog istraživanja, koje je sproveo tim psihologa i istraživača kako bi proučili uticaj okruženja na razvoj ličnosti. Eksperiment na ivici etike, zamišljen da istraži tanku liniju između prirode i vaspitanja.
Namerno su razdvojeni pri rođenju. Godinama su bili praćeni, a da to nisu znali. Redovno su ih posećivali psiholozi pod izgovorom „procena usvajanja“. Niko im nikada nije rekao istinu. Niko nije tražio njihov pristanak.
Kada je istina isplivala na površinu, bio je to šok. Braća su, kao i ostatak sveta, otkrila da su bili nesvesne pokusne životinje u nečovečnom istraživanju. Projekat je decenijama bio sakriven. Čak i danas, mnogi zvanični dokumenti biće zapečaćeni sve do 2065. godine.
Njihova priča obišla je svet.
Inspirisala je dokumentarni film „Three Identical Strangers“ (Tri identična stranca) iz 2018. godine, koji je osvojio brojne nagrade, i pokrenula duboka pitanja o etici nauke — gde se nalazi granica i šta se događa kada ljudi postanu samo brojevi u nekoj studiji.
Tri brata. Tri podeljena života. Jedna istina:
nisu bili subjekti za analizu. Bili su ljudi koje je trebalo voleti.
Posle medijske buke koja ih je proslavila tokom osamdesetih godina, životi trojice braće krenuli su različitim putevima.
Robert Šafran, posle zajedničkog iskustva sa braćom u restoranu koji su nazvali „Triplets“, izabrao je mirniji život. Oženio se, dobio dvoje dece i započeo karijeru u pravnoj sferi. U kasnijim godinama povukao se iz javnosti, posvetivši se porodici i poslu, iako ga je težak udes na motoru 2011. godine primorao da smanji profesionalne aktivnosti.
Dejvid Kelman ostao je u Nju Džerziju, gde je izgradio stabilan život. Radio je u osiguravajućem sektoru i posvetio se pričanju njihove priče kao upozorenju o istraživanjima sprovođenim bez etike. I on se oženio i imao dve ćerke. Odnosi sa Robertom, koji su bili povremeno napeti posle smrti trećeg brata, s vremenom su se ponovo zbližili.
Edvard „Edi“ Galand, nažalost, nije uspeo da prevaziđe psihološke posledice tog šokantnog otkrića. Nakon godina teškoća i problema sa mentalnim zdravljem, oduzeo je sebi život 1995. godine. Imao je samo 33 godine.
Istina o eksperimentu koji ih je razdvojio, otkrivena tek mnogo kasnije, ostavila je duboke rane.
Sva trojica su patila od problema sa identitetom i poremećaja raspoloženja, pojačanih osećajem da su bili deo projekta u kojem su posmatrani kao objekti, a ne kao ljudi. Robert i Dejvid, jedina dvojica preživela, nastavili su da se bore za transparentnost i pristup dokumentima istraživanja, od kojih će mnogi ostati zapečaćeni sve do 2065. godine.
Danas žive mirno, daleko od kamera. Povremeno javno govore o izgubljenom bratu i o vrednosti bratstva, pokušavajući da pretvore priču o manipulaciji i boli u lekciju o ljudskosti.
Obojica ostaju povezani uspomenom na Edija i istinom koju nikada neće prestati da ponavljaju: ono što ih je učinilo jakima nije sličnost u licu, već svest da su zajedno preživeli sudbinu koju je neko drugi odlučio za njih.
