Porodica i Zdravlje

Porodica i Zdravlje Ovdje mozete pronaci mnoge opise ljekovitih biljaka koje Vam mogu pomoci kod mnogih bolest ali isto tako i sprijecit nastanak istih.Podrzite nas rad lajkom

U selu podno planine, stari Rasim je osjetio da mu se bliži kraj. Pozvao je svoja dva sina da im podijeli imovinu. Edin,...
09/06/2026

U selu podno planine, stari Rasim je osjetio da mu se bliži kraj. Pozvao je svoja dva sina da im podijeli imovinu. Edin, stariji, bio je krupan i volio je novac, dok je mlađi Mirza bio tih i uvijek je gledao u zemlju iz poštovanja.
— Djeco moja, cijeli život sam radio da vama nešto ostavim. Hoću da se dogovorimo, da ne bude svađe kad mene ne bude — počeo je Rasim hrapavim glasom.
— Reci, babo. Zna se šta kome pripada po redu rođenja — rekao je Edin nagnuvši se naprijed.
— Edine, tebi ostavljam donju zemlju. Onih pet hektara oranice uz rijeku i novu kuću. A tebi, Mirza, ostavljam Golo Brdo. Onaj kamenjar gore, iznad sela. I staru kolibu.
Golo Brdo je bilo ruglo sela gdje je rasla samo drača i gdje ni koza nije mogla da pase. Edin je prasnuo u smijeh.
— Kamenjar?! Babo, pa ti se šališ! Šta će Mirza s tim? Da tuca kamen za put? Pa tamo ni korov ne raste!
— Hvala ti, babo. Tvoja riječ je za mene svetinja. Ako je kamenjar moja nafaka, ja ću ga prihvatiti — tiho je rekao Mirza i poljubio oca u blijedu ruku.
Rasim je umro dva dana kasnije. Edin se brzo uselio u novu kuću i počeo da ore plodnu zemlju, gledajući s visine na brata. Ali Mirza nije kukao. Odlučio je da očisti taj krš. Svakog jutra penjao se na brdo da izvadi svaku stijenu i posadi voćnjak, dok mu se cijelo selo smijalo.
Jednog ljetnog dana, sunce je pržilo kao nikad. Mirza je zapeo krampom o ogromnu, bijelu stijenu nasred parcele. Udarao je satima, a krv mu je probila kroz žuljeve na rukama.
Zamahnuo je krampom posljednjim atomom snage. Gvožđe je snažno udarilo u bijeli kamen i začuo se oštar zvuk pucanja. KRC!
Ali umjesto prašine, Mirza je na licu osjetio... Nastavak price na linku u komentaru ispod 👇 👇

Minus dvadeset je bilo tu noć u sarajevskoj mahali. Nana Nura je sjedila umotana u tri jorgana, drhteći kao prut, dok je...
09/06/2026

Minus dvadeset je bilo tu noć u sarajevskoj mahali. Nana Nura je sjedila umotana u tri jorgana, drhteći kao prut, dok je stari šporet bio hladan kao led.
Telefon je zazvonio. Bio je to Mirza, njen sin jedinac, uspješan biznismen.
— Majka, kako si? Je li hladno gore? — pitao je zabrinuto.
— Ma kakvi hladno, sine moj. Naložila majka, pucketa vatra, vruće mi je, moram prozor otvarati — slagala je vedro, stiskajući zube da joj ne cvokoću.
Lagala je jer je znala da on gradi veliku kuću na Ilidži i nije htjela biti teret. Radije bi se smrzla nego tražila novac. Sat vremena kasnije, više nije mogla izdržati. Noge nije osjećala. Polomila je kuhinjsku stolicu i ubacila je u šporet. Do ponoći je naložila i drugu stolicu, pa malu sećiju iz hodnika.
Oko tri ujutro, u kući nije ostalo ništa drveno. Osim jedne jedine stvari u ćošku sobe. Stare, rezbarene drvene bešike u kojoj je odljuljala Mirzu kad su padale granate.
Suze su joj kapale po izrezbarenom drvetu dok je s mukom razbijala stranicu bešike. Ubacila je komade u šporet i zaspala uz pucketanje vatre, moleći Boga da se ujutru ne probudi.
Ali, probudio ju je zvuk ključa u bravi. U sedam ujutro vrata su se naglo otvorila i Mirza je uletio unutra u skupom kaputu, zajapuren. Imao je loš predosjećaj cijelu noć, jer mu je mamin glas bio previše lažan.
— Majka?! — viknuo je, ugledavši je pod brdom jorgana. Bila je ledena i modrih usana.
Osvrnuo se oko sebe. Nije bilo stolica, ni stola, ni sećije. Ćošak gdje je stajala bešika bio je potpuno prazan. A onda je pogledao prema šporetu. Vratašca su bila otvorena, a unutra, u hladnom pepelu, nalazilo se nešto od čega su mu se noge odsjekle... Nastavak price na linku u komentaru ispod 👇 👇

— Šta je to, ćeri? To zoveš haljinom? Pa to je kombinezon za spavanje! — te reči moje svekrve Draginje urezale su mi se ...
09/06/2026

— Šta je to, ćeri? To zoveš haljinom? Pa to je kombinezon za spavanje! — te reči moje svekrve Draginje urezale su mi se u mozak dok je gledala moju skupocenu svilenu venčanicu naručenu iz Italije.
Zovem se Jelena i moderna sam žena. Moj muž je duša od čoveka, ali njegova majka je tvrda, opora žena sa sela. Od prvog dana me je gledala ispod oka i sve joj je smetalo.
— U moje vreme se znalo. Mlada treba da bude pokrivena i da ima veo do poda. A ti... gola ramena, sve se vidi. Sramota pred kumovima — gunđala je dok je palila cigaru.
— Draginja, molim vas, ovo je 21. vek. Neću da nosim one vaše starinske krpe iz muzeja — rekla sam drhtavim glasom.
Dan pred svadbu, dok sam sa kumom pila vino u sobi i divila se venčanici na ofingeru, desilo se nezamislivo. Kuma je u smehu zamahnula rukom i čaša crnog vina je poletela direktno po sredini moje snežno bele italijanske svile.
— Ne! Ne, ne, ne! Gotovo je! Svadba je sutra u deset! Nemam šta da obučem! Uništeno je! — vikala sam i ridala na podu, gledajući u ogromnu crvenu fleku na stomaku.
Vrata su se otvorila. Na pragu je stajala Draginja. Gledala je u mene, prišla, uzela haljinu sa vešalice i bez reči izašla iz sobe u mrak hodnika. Plakala sam celu noć misleći da ju je odnela da je baci i da mi napakosti do kraja.
Ujutru me probudila tišina. Otvorila sam vrata, spremna da otkažem sve. Ali, na kvaci je visila moja venčanica.
Izgledala je deset p**a skuplje i lepše, a fleke nije bilo. Pored haljine, na podu, stajala je stara kutija i poruka ispisana krupnim slovima na listu iz sveske. Ruke su mi drhtale dok sam čitala:
"Snajka, nisam je bacila..."
Kada sam pročitala šta je njena svekrva sa sela zapravo uradila sa haljinom cele noći, noge su mi se odsekle i... Nastavak na linku u komentaru ispod 👇 👇

Marko je dugo gledao u telefon prije nego što je pritisnuo dugme za poziv. Ruka mu je drhtala kao da zove strance. Otac ...
09/06/2026

Marko je dugo gledao u telefon prije nego što je pritisnuo dugme za poziv. Ruka mu je drhtala kao da zove strance. Otac je ležao u sobi, okrenut prema zidu, disao plitko i teško. Doktori su rekli da možda neće još dugo.
Ivana se javila nakon trećeg zvona, glas joj je bio hladan i napet:
— Znaš da ne mogu tek tako doći. Imam svoj život.
Zoran se nije javljao odmah, tek kasno navečer stigla je kratka poruka: „Vidjet ću šta mogu.“ Marko je spustio telefon i osjetio kako mu se u grudima skuplja bijes. Godinama su se razilazili zbog sitnica koje su s vremenom postale nepremostivi zidovi.
Ipak, Ivana je stigla kasno navečer, a Zoran sutradan. Umorni, otuđeni, kao stranci u sopstvenoj kući. Kada su se sva trojica našli u sobi, otac je polako otvorio oči. Pogled mu je prelazio s jednog lica na drugo, kao da ih broji. Pokušao je nešto reći, ali glas nije izlazio. Ivana je okrenula glavu, Zoran je gledao u pod.
Tišina je pukla tek kad je Marko izgovorio bolnu istinu:
— Nije tražio ništa od vas. Samo da vas vidi.
Ivana je istog trenutka planula, a iz nje je izbio gnjev zadržavan godinama:
— A gdje si ti bio kad sam ja odlazila?!
Rečenice koje pogađaju tačno tamo gdje najviše boli krenule su same. Ko je otišao, ko je ostao, ko je zvao, a ko se nikad nije javljao... Svađali su se bjesno pored kreveta umirućeg oca, a onda je izgovoreno nešto zbog čega je u sekundi sve zamrlo i nakon čega... Nastavak na linku u komentaru ispod 👇 👇

Kuća je stajala na istom mjestu više od četrdeset godina. Aleksandar je bio jedini koji je ostao tu i gledao kako zidovi...
09/06/2026

Kuća je stajala na istom mjestu više od četrdeset godina. Aleksandar je bio jedini koji je ostao tu i gledao kako zidovi stare zajedno s roditeljima. Stefan je otišao davno, u inostranstvo zbog posla, povremeno je slao novac, ali je rijetko dolazio. Marko je lutao između ta dva svijeta.
Nakon majčine sahrane, kuća je prvi put djelovala potpuno prazno. Stol u kuhinji je bio isti, ali na njemu su sada ležali papiri i nacrt ugovora o prodaji.
Stefan je prvi započeo razgovor, govoreći razumno i hladno, kao da govori o običnoj investiciji, a ne o domu. Tvrdio je da je novac praktičniji od uspomena. Stefan je podsjetio da je on slao pare godinama, na šta mu je Aleksandar uzvratio bolnom istinom — da novac nikada ne može zamijeniti prisustvo i njegu bolesnih roditelja.
Stare, godinama skupljane zamjerke bjesno su izlazile na površinu. Dan potpisivanja ugovora došao je tiho. Sjedili su za istim onim stolom za kojim su kao djeca jeli supu i slušali očeve priče o poštenju.
Stefan je prvi uzeo olovku, hladno i prstima koji nisu drhtali. Za njega je to bila samo matematička računica. Marko je sjedio nasuprot, gledajući u pod, nesposoban da se suprotstavi.
Aleksandar je posljednji uzeo olovku u ruke. Ruka mu je zastala iznad papira, a pogled mu je pao na prazan zid gdje je nekada visila fotografija roditelja. Znao je da se ne radi o novcu. Radilo se o tome da li sve te godine njegove žrtve i ostajanja mogu da stanu u jednu jedinu cifru.
Gledajući rođenu braću u oči, Aleksandar je prislonio olovku i povukao sudbonosni potez. U tom sekundu, kada je i treći potpis pao na papir, u kući je zavladala jeziva tišina, a onda se desilo nešto zbog čega su istog trenutka shvatili da su uradili nešto neoprostivo... Nastavak na linku u komentaru ispod 👇 👇

Deda Bogdan je bio ubedljivo najomraženiji čovek u selu podno Rudnika. O njemu su kružile priče da krije dukate još od k...
09/06/2026

Deda Bogdan je bio ubedljivo najomraženiji čovek u selu podno Rudnika. O njemu su kružile priče da krije dukate još od kralja Petra, iako je išao selom uvek u istom, masnom kaputu i cipelama koje je vezivao žicom.
Ljudi su ga prezirali i podsmevali mu se ispred zadruge dok je on prebirao po džepovima tražeći dinar za najjeftiniji bajati hleb.
— Gledaj ga, stipsa matora. Ima pune ćupove zlata zakopane, a ovamo se grebe za koru hleba. Umreće na parama! — govorili bi meštani glasno.
Bogdan bi samo ćutao, pogleda prikovanog za zemlju. Živeo je kao senka, sam sa svojim psom Žućom. Ta zima je bila surova i sneg je napadao do pojasa. Dim iz Bogdanovog odžaka je nestao, a kada su komšije razvalile vrata, zatekli su starca smrznutog na krevetu, pokrivenog samo tankim ćebetom.
Pojavili su se rođaci iz grada, prevrnuli kuću naopačke i čupali daske iz poda tražeći blago. Nisu našli ni jedan jedini dukat. Razočarani i besni, hteli su da ga sahrane u najjeftinijem sanduku, bez opela i ručka.
Ipak, stari seoski prota Jovan nije dozvolio takvu sramotu. Održao je opelo na koje je došlo pola sela, samo da bi se uverili da je "tvrdica" stvarno otišao.
Kada je kovčeg spušten u raku i kada je zemlja počela da dobuje po dasci, pop Jovan je podigao ruku i zaustavio grobare. Izvadio je iz mantije jedan požuteli, ispresavijani papir i... Nastavak na linku u komentaru ispod 👇 👇

Jedan seljak ga je spasao iz smeća. 25 godina kasnije, dečak se vratio u luksuznom kamionetu da naplati najgori dug.1. D...
09/06/2026

Jedan seljak ga je spasao iz smeća. 25 godina kasnije, dečak se vratio u luksuznom kamionetu da naplati najgori dug.
1. DEO
Vruć i suv vetar je duvao preko kukuruznih polja u zaboravljenom kutku Oahake, donoseći sa sobom neprikosnoveni miris rastresite zemlje i spaljene strnjike. Usred parcele ispucale od nemilosrdnog sunca u 4 sata popodne, Don Elijas je hodao pogrbljen, gurajući zardali plug sporim, ali tvrdoglavim koracima. U selu San Markos, svi su ga znali kao Elijasa Tvrdoglavog, jer je tokom svojih 55 godina života poznavao samo tri stvari: mačetu, blato i obilno znojenje.
Tog popodneva, kada je nebo počelo da se boji u tamno narandžastu nijansu preteći olujom, začuo je slab plač koji je dolazio sa ivice jarka, tačno tamo gde se njegova njiva završavala i počinjala šuma. Zastao je kao ukopan. Vetar je zavijao jače, dižući vrtloge prašine. Plač se ponovo začuo, gotovo ugušen, kao da ga je sam vetar odnosio.
Naglo je pustio plug i požurio ka zvuku. Tamo, bačen između suvih listova agave i smeća koje je vodena struja donosila sa p**a, našao je jedan svežanj. Bila je to novorođena beba, umotana samo u prljavi i pocepani šal. Stvorenje više nije imalo snage da plače. Koža mu je bila ljubičasta od hladnoće kiše koja je pala satima ranije.
Don Elijas je ostao paralizovan. Disanje mu se ubrzalo. Na trenutak, strah ga je obuzeo i pomislio je da se okrene. Bio je najsiromašniji čovek u San Markosu. Njegova kuća je bila od ćerpiča, krov je imao rupe i jedva je uspevao da nabavi par tortilja sa solju da prevari stomak na kraju dana. Beba je značila još jedna usta za stolom koji je već bio prazan.
Ipak, taj očajnički plač mu je probio grudi. Nije mogao da ga ignoriše. Kleknuo je na vlažnu zemlju, sa svojim žuljevitim i ožiljcima punim rukama koje su nekontrolisano drhtale, i uzeo dete u naručje. Ledenom telu je trebala toplota njegove pocepane košulje. Slomljenim glasom, sa knedlom u grlu, starac je šapnuo: "Pođi sa mnom... sine moj."
Sledećeg jutra, prašnjave ulice San Markosa su vrele od tračeva. U seoskoj prodavnici, najbogatiji i najstrašniji čovek u regionu, Don Filemon, grohotom se smejao. "Taj starac je potpuno poludeo", govorio je dok je pio pivo. Drugi komšije, puni predrasuda, mrmljali su s prezirom: "To derle nema poreklo, sigurno je sin neke bilo koje. Kad poraste, doneće samo nesreću i lošu krv selu."
Don Elijas je čuo svaku od tih reči kada je otišao da kupi konzervu mleka, ali nije odgovorio. Progutao je ponos i ćutao. Krstio je dete imenom Mateo. Tokom narednih 18 godina, život je bio svakodnevna kazna. Ako je lilo kao iz kabla, Elijas je radio; ako je sunce pržilo zemlju na 40 stepeni, on je nastavljao da seče korov. Bilo je celih dana kada je pio samo bunarsku vodu da bi Mateo mogao da pojede jaje i tanjir pasulja.
Mateo je odrastao kao tih mladić, ali sa brutalnom inteligencijom. U svetlosti sveće, učio je do ranih jutarnjih sati dok je njegov otac krpio svoje iznošene sandale. Sa 18 godina, trud se isplatio: Mateo je primljen na jedan od najprestižnijih univerziteta u Meksiko Sitiju da studira inženjerstvo. Ali radost se razbila o bedu. Kako će platiti put i boravak?
Sledećeg dana, Elijas je prodao svoju jedinu kobilu, jedinu životinju koja mu je pomagala da ne slomi leđa u polju, prodavši je po smešnoj ceni škrtom Don Filemonu. Kada je Mateo saznao, zagrlio je oca plačući i zakleo se: "Nikada te neću razočarati, tata. Vratiću se."
Prošlo je 25 godina od dana kada je Elijas našao bebu u smeću. Starac, sada potpuno pogrbljenih leđa i umornih pluća, bio je na ivici da izgubi svoju kuću. Don Filemon, poglavar, nagomilao je lažne dugove na Elijasovu imovinu i došao sa 2 advokata da ga iseli i baci na ulicu. Celo selo se okupilo ispred skromne ćerpičare da vidi tragediju.
Baš kada je Filemon podigao ruku da naredi da iznesu starčeve stvari, 3 luksuzna crna blindirana kamioneta podigla su oblak prašine i naglo zakočila ispred imanja. Motor je tutnjao. Vrata prvog kamioneta su se polako otvorila. Iz njega je izašao impozantan muškarac, obučen u odelo po meri koje je koštalo više od svih kuća u San Markosu zajedno. Bio je okružen ljudima sa fasciklama i pretećim licima.
Filemon se nasmejao pohlepno, misleći da su to investitori iz glavnog grada kojima je prodao zemlju unapred. Čovek u odelu je krenuo direktno ka Elijasu, koji je drhtao držeći svoj stari slameni šešir. Milioner je istrgao papire za iseljenje iz ruku Filemonovog advokata i upio pogled pun besa. Celo selo je zadržalo dah. Niko nije mogao da veruje šta će se upravo dogoditi...
Drugi deo je na linku u komentarima 👇

Učiteljica Nadežda je bila tiha, pogrbljena starica koju su u maloj varošici kod Valjeva znali svi, ali pozdravljali ret...
09/06/2026

Učiteljica Nadežda je bila tiha, pogrbljena starica koju su u maloj varošici kod Valjeva znali svi, ali pozdravljali retki. Živela je u oronuloj kući sa krovom koji je prokišnjavao, preživljavajući od sramno male penzije i prodaje hrizantema iz svog dvorišta.
Niko nije znao da često preskoči večeru da bi platila struju, niti da se greje na stare novine i suvo granje koje krišom sakupi u parku. Svoje dostojanstvo čuvala je ljubomorno, smatrajući da je sramota tražiti pomoć nakon četrdeset godina časnog rada u prosveti.
Tog decembarskog jutra, sneg je počeo ozbiljno da veje. Nadežda je sedela pored hladnog "smederevca", brojeći poslednji sitan novac za veknu hleba. Odjednom, uobičajenu tišinu ulice prekinuo je zvuk snažnog, moćnog motora.
Pred njenu trošnu, drvenu kapiju parkirala se velika, crna limuzina sa potpuno zatamnjenim staklima.
— Vidi, sigurno su zalutali! Ili su to došli izvršitelji da joj popišu i ono malo sirotinje zbog neplaćenih računa... — šap**ale su zlurado komšije iza razgrnutih zavesa.
Iz automobila je izašao visok, krupan čovek u pedesetim godinama, obučen u skupoceni kaput od kašmira, sa kožnim rukavicama i ozbiljnim licem koje je odavalo autoritet.
Nadežda je izašla na trem, drhtureći što od hladnoće, što od neobjašnjivog straha, stežući stari vuneni šal oko ramena.
Čovek je prišao kapiji, polako skinuo tamne naočare i dugo je gledao u tišini. U njegovim očima nije bilo pretnje niti arogancije, već nečeg toplog, nečeg dečijeg i ranjivog što je Nadeždi odnekud bilo strašno poznato, a onda on... Nastavak u komentaru na linku ispod 👇 👇

Imao sam samo pet godina kada su mama i tata seli u autobus za Minhen. Ostavili su mene i moju petnaestogodišnju sestru ...
09/06/2026

Imao sam samo pet godina kada su mama i tata seli u autobus za Minhen. Ostavili su mene i moju petnaestogodišnju sestru Jelenu, rekavši da će se vratiti do Božića. Nisu se vratili petnaest godina.
U jednom danu, Jelena je prestala da bude dete i postala moja majka. Roditelji su slali koverte sa evrima, ali Jelena je bila ta koja me je lečila, prala veš u ledenom potoku i cepala drva. Žrtvovala je svoju mladost, lepotu i odbila udaju samo da bi odgajila mene.
Godine su prošle. Postao sam inženjer i došao je dan moje svadbe. Jelena mi je vezala kravatu drhtavim rukama punim suza radosnica.
A onda, dok smo se spremali da krenemo u crkvu, ispred naše kapije zaustavio se ogroman, crni Mercedes nemačkih tablica. Selo je zanemelo. Vrata su se otvorila i izašli su oni. Otac u skupom odelu, majka u bundi, okićena zlatom. Izgledali su kao stranci u sopstvenom dvorištu.
Majka je potrčala prema meni šireći ruke, vičući pred svima:
— Sine moj! Srećo majkina! Stigli smo!
Očekivala je da potrčim u taj zagrljaj i plačem od sreće. Ali ja sam stajao ukopan u mestu, hladan kao stena. Prišla mi je na korak, a osmeh joj je polako nestajao sa lica. Ruke su joj ostale da vise u vazduhu.
— Marko, sine... zar nećeš da zagrliš majku? — pitala je.
Pogledao sam u nju, pa u oca koji je stajao iza nje. A onda sam se okrenuo i pogledao Jelenu. Stajala je po strani, u svojoj skromnoj prepravljenoj haljini, pognute glave, kao da se stidi pred ovim "velikim svetom".
Uhvatio sam Jelenu za ruku. Čvrsto. Povukao sam je sebi, u centar pažnje pred trubačima i celim selom, pogledao u majku i glasno rekao... Nastavak na linku u komentar ispod 👇 👇

— Nemoj mi to više slati, mama! Čuješ li me?! Cijeli stan mi u Berlinu smrdi na taj tvoj bijeli luk i dimljene kobasice!...
09/06/2026

— Nemoj mi to više slati, mama! Čuješ li me?! Cijeli stan mi u Berlinu smrdi na taj tvoj bijeli luk i dimljene kobasice! Sramota me je pred susjedima kad poštar donese tu masnu kutiju! — urlala sam u slušalicu iz svog sterilnog, bijelog ureda u centru Berlina.
S druge strane linije, iz malog slavonskog sela, čuo se samo tihi uzdah moje majke Lucije.
— Ali, Ivana, zlato... to je domaće. To je tvoj omiljeni kulen. I stavila sam onaj pekmez od šljiva što voliš... — glas joj je bio sitan, kao da se ispričava što diše.
— Ne volim više pekmez, mama! Ovdje imam sve! Ne želim tvoje pakete! Baciću sve u smeće ako još jednom pošalješ! Prekini me sramotiti! — zalupila sam slušalicu, misleći da sam time presjekla tu zadnju "seljačku" vezu.
Tri mjeseca kasnije, majka je umrla. Zaspala je u fotelji. Nisam plakala, bila sam previše zauzeta organizacijom p**a. Sjela sam u svoj novi BMW i jurila prema Hrvatskoj razmišljajući samo o tome kako da što prije prodam tu staru kuću.
Stigla sam u selo predvečer. Krenula sam prema spavaćoj sobi, ali kad sam prošla pored male prostorije gdje se nekad držala zimnica, čula sam zvuk. Neko grebanje i tiho mijaukanje.
Otvorila sam vrata te sobe. Na sredini prostorije stajala je ogromna gomila kartonskih kutija. Bilo ih je sigurno dvadeset. Sve su bile uredno zalijepljene, spremne za slanje. A na vrhu te piramide od paketa ležao je njen stari, žuti mačak. Bio je kost i koža, ali se nije maknuo s tih kutija.
Prišla sam oprezno. Izvadila sam nož za otvaranje pisama i razrezala traku s prve kutije. Očekivala sam smrad pokvarene hrane i razlog da kažem: "Vidiš, mama, bila sam u pravu."
Ali kad sam otvorila kutiju, unutra nije bilo samo suho meso. Na vrhu je stajalo nešto što mi je u sekundi slomilo srce, a uz to i jedno pismo u kom je pisalo... Nastavak na linku u komentaru ispod 👇 👇

Address

Sarajevo
71000

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Porodica i Zdravlje posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Shortcuts

Share