26/08/2026
Прича о гладном осу
(Са мог Фб профила, пре 5 година)
Након целодневног пливања, роњења, одбојке на песку...добро смо огладнели. Плажа на којој се одмарамо је врхунски уређена, а има и одличан ресторан и бар. Време је ручка и људи наручују да им се донесе клопа...Конобари нон-стоп проносе послужавнике са гиросом, сендвичима, кромпирићима, салатама, сладоледом...Међутим, чим спусте храну на сточиће на плажи, на њу се жестоко окоме осови и свуда видите људе који једу стојећи и машу рукама око себе покушавајући да отерају напасти. Нека девојка једе, а младић поред јуначки млати пешкирем да је одбрани од осова који кидишу на њену салату...Млада мама испаљује рафале брзих реченица на грчком и хлади лепезом насумично око себе, чини ми се да говори детету да једе што брже... И тако слично, где год погледам око себе...Када је храна стигла и нама, са њом је дошла мала чета осова. Као да су полудели од мириса димљене ћуретине и кромпирића, залетали су се у лице, у залогаје, просто ме страх да не прогутамо неког! Уопште се не боје и не зазиру, чини ми се. Не без дозе крволочности, пресавијам новине да их умлатим све редом, чим приђу...али се то претвара у бесмислену борбу са упорним зверчицама док се храна хлади на столу.
Наједном, падне ми на памет тотално луцкаста идеја: позваћу осове на ручак! 🙂 Бре, можда су ван себе од глади, просто ми их дође и жао...Па и они су Божија створењца...❤️
Деца ме гледају бело: дал' сам нормална! 😁
У чисту пепељару одламам део сендвича и раширим да лепо могу да једу. И још им кажем: "Изволите, ручак је постављен!" Само видиш како 5-6 осова долази, баш као да ме разумеју, и почињу да једу. Голим оком може да се види како одгризају мале делиће шунке...Наједном схватамо, тотално запрепашћени, да нас више не нападају...сви су у пепељари и ручају! 🙂
Сусед поред нас примећује да једино ми једемо на миру и опуштено...радознало завирује за наш сто...Показујемо им пикслу и минијатурну гозбу за осове, па и они раде исто...
Лепо смо сви јели и сви остали на броју...😁
И тако, ништа се посебно није десило тог дана, скоро да нема од чега да се исприча прича...
❤️
О томе да се понекад чини како нас људи нападају, јер нас не воле и хоће да повреде, а они су уствари само гладни (љубави, пажње, хране)...
❤️
Како је једна од најопаснијих ствари која може да нам се догоди да умислимо како смо већи и важнији од других...
❤️
О томе да је љубав универзални језик споразумевања, да се једина дељењем умножава...
❤️
А да оно што нећемо ни регистровати да нам фали, толико је ситно за нас да дамо (лепа реч, осмех, понуђена шоља кафе) неком може бити 'парченце сендвича' које ће значити да је прегурао дан...
❤️
